Zakon o obligacionim odnosima u svom 154. članu propisuje da je onaj koji prouzrokuje drugome štetu dužan da istu naknadi, osim ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice kada nije obavezna naknada štete. Odgovornost za prouzrokovanu štetu svodi se na obavezu naknade. Naknada je zapravo smisao sankcije za prouzrokovanu štetu. Međutim, naknada štete nije kazna, što se ogleda i u određivanju njene visine, koja mora da bude proporcionalna šteti.

Razlikujemo naknadu materijalne (imovinske) i naknadu nematerijalne (moralne) štete. Materijalna šteta ima ekonomski karakter, u pitanju je smanjenje aktive, u vidu povrede nekog imovinskog interesa ili prava, odnosno povećanje pasive tj. dugovanja nekog fizičkog ili pravnog lica.
Po zakonu razlikujemo:

   - Običnu štetu (Umanjenje nečije imovine, oštećenje ili uništenje stvari, koje se smatraju materijalnim dobrima)

   - Izmaklu korist/Izgubljena dobit (Ona koja se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a koje je sprečeno štetnikovom radnjom)

Postoje tri oblika izmakle dobiti:
      • Izmakli prirodni plodovi
      • Izmakli civilni plodovi
      • Izgubljena zarada

Nematerijalna šteta kao takva, nema u tom smislu ekonomski karakter. Sastoji se u povredni ličnih dobara i u nanošenju drugome fizičkog ili psihičkog bola i straha. Razlikujemo slučajeve:
      - Fizički bol
      - Psihička bol
      - Strah
      - Umanjenje životne aktivnosti
      - Psihički bolovi zbog smrti člana porodice ili invaliditeta bliskog loca
      - Povreda časti i ugleda
      - Neosnovano lišenje slobode